Naša zemlja ima toliko različitih kvaliteta o kojima se priča kod nas, ali i u svetu. Jedna od prvih stvari po kojoj nas prepoznaju je hrana, za koju važi mišljenje da je ukusna, kvalitetna i da nosi emociju koju vredi doživeti. Baš o ukusima našeg kraja smo razgovarali sa Mirjanom Bobić Mojsilović, koja nam je otkrila svoje omiljene kombinacije srpskih autentičnih proizvoda, i koje od njih bi pretvorila u junake svojih knjiga.
Da li mislite da su ukusi Srbije podjednaka znamenitost kao njene građevine i krajevi? Da li se o njima dovoljno priča?
O lepotama, znamenitostima i ukusima Srbije se tek odnedavno malo više priča, ali i to je nedovoljno, s obzirom na prirodne i ljudske lepote, istorijske i kulturne znamenitosti a pogotovo, o ukusima Srbije koji ovaj život čine sočnim. Šta da kažem, kao neko ko tek otkriva sve lepote, sve nesavršenosti i sve ukuse Srbije, osim da je oko nas – neotkriveno blago. To blago je i blago, i slatko, i zna da bude i oštro, i ljuto i ponekad gorko. Drugim rečima, iz moje vizure, Srbija je, što se ono kaže – na ’leba da je namažeš.
Kada biste pisali priču o ukusima naših krajeva koje najviše volite, ko bi bili glavni junaci?
Ja volim Srbiju. Volim da je osetim svim čulima, a ako me pitate koji ukusi bi bili moji junaci – bili bi to Ukusi moga kraj, a svaki kraj je moj! To vam pričam. Srbija je plejada ukusa koji ne mogu da vas ostave ravnodušnim i o kojima jednostavno ne možete da prestanete da pričate.
Na primer, suva šljiva – nezgrapna dama koja nosi breme srpske istorije, nasleđa i tradicije. Ona bi od mene dobila partnera koji je zaslužuje, recimo, kozji sir i njih bi vezala jedna pančeta u čijem su ukusu ispisane sve neispričane priče o balkanskoj ljubavi. I tako dobijamo suvu šljivu filovanu kozijim sirom i rolovanu pančetom. Kiselkasto-slatkasto, jako i slano - to je spajanje zapadne Srbije, na primer, Pirota i Srema.
A za one koji vole tradicionalnije priče, tu bih uvela dobro znani zlatarski sir, strogog oca koji bi da ljubav između hirovite pršute i vragolastog ajvara ostane samo na prijateljstvu. Ali kada zajedno dođu na domaći ražani hleb, sve pada u vodu, ljubav pobeđuje i ukusi se spajaju u priču života.
Mogu vam reći da sam jednom sasvim slučajno pila šampanjac i jela čvarke, i da je to daleko bolja kombinacija od one carske ruske, kavijar i šampanjac. Ova naša nije carska, ali je u svakom slučaju kraljevska. Zato biram domaći hleb sa suvim šljivama, ovčiji sir i slatko od šumske kupine. Sve bi to bilo jednostavno, da ne dolazi i namaz od čvaraka. Šta da kažem, hleb i čvarci su nas održali, a šumska kupina je tu da sa ovčijim sirom bude naša autohtona verzija „dolce vita“.
U mojoj autorskoj kuhinji, stvarno se kuva, osim što se kuvaju i slike, crteži, knjige i emisije.
Kako vi u svojim pričama spajate tradicionalno i moderno?
To dolazi prirodno, iz neke potrebe, iz neke male gladi za nekim ukusom, dakle isto kao i u kuhinji – spojeni ukusi u doskora nezamislivim kombinacijama, u stvari samo se uzajamno obogaćuju. I što važi za kuhinju, važi i u priči – tu leži izvor iznenađenja, humora, i sočnog razgovora. Zar ne? To ti pričam.